Rasprava o otomanskom ordenu Medžidije

Izvor: časopis “Orden”, broj 3, 2003. god.

Tim Tezer

Pre sredine 19. veka u Otomanskom carstvu nije postojao stalni sistem odlikovanja za zasluge državi. Postojala su, medutim, izvesna odlicja, a koja su se sastojala od malih portreta sultana, cesto uokvirenih dragim kamenjem, kao i celenke u vidu peruški od dragulja sa tugrom vladajuceg sultana. Kovane su takode medalje za posebne prilike, i one su ponekad imale ulogu ordena dodeljivanih u posebnim kutijama ukrašenim dragim kamenjem. Najbliži ordenima casti evropskog stila bio je Imtijaz nišani – Orden casti, za koji nije postojao ni stalni statut, ni jasni kriterijumi za njegovo dodeljivanje. On je predstavljao vrstu osobitog priznanja koje se davalo vrlo ogranicenoj grupi ljudi.

Sultan koji je izmenio ovakvo stanje bio je Abdulmedžid.

Abdulmedžid je nasledio carsko prestolje nakon smrti svog oca Mehmeda II. Novi sultan imao je tada samo šesnaest godina i odmah mu se kao pokrovitelj nametnuo komandanta Otomanske armije, Husrev-paša. Prvo što je taj uradio bilo je da za sebe prigrabi titulu velikog vezira. Da bi balansirao ekstremizmu Husreva, Abdulmedžid se oslanjao na savete svoje majke Bezmialeme i na veštinu reformistickog državnika Mustafe Rešada. Jedan od njegovih prvih zvanicnih akata bio je carski edikte iz Gulhane, dvorane u ružicnjaku izvan Topkapi palate. Proglas iz Gulhane predstavljao je javnu objavu sultanove namere da izvrši modernizaciju zemlje. Proklamovana je jednakost svih gradana Carstva, bez obzira na versku pripadnost, a uspostavljen je i pravican poreski sistem u svim delovima ogromnog carstva kojim je vladao. Ovim je zapocela nova era medusobnog uticaja Turske i zapadniih sila. Na taj nacin pripremljen je teren za organizaciju turskih odlikovanja po ugledu na evropska.

Ustanovljenjem Ordena Medžidije 1852. godine, Otomansko carstvo dobilo je odlikovanje sa posebnim pravilima i statutima. Orden je bio organizovan u pet redova (klasa), sa ogranicenim brojem nosilaca ordena za svaki red. Prvi red bio je ogranicen na 50 odlikovanih, drugi na 150, treci red na 800, cetvrti na 3.000 i peti na 6.000 odlikovanih osoba. Ova ogranicenja nisu se odnosila na strance, pa je dosta primeraka dodeljeno stranim diplomatama, šefovima država, britanskim, francuskim, italijanskim, austrijski, bugarskim i drugim vojnim licima. Iznimka koja se odnosila na strane primaoce, predstavljala je važan deo statuta, jer je time obezbeden reciprocitet za strane ordene koji su dodeljivani turskim diplomatama i državnicima. Za Otomansku Tursku nakon Gulhana dekreta, ovakvo quid pro quo dodeljivanje ordena bio je važno orude diplomatije.

Petostepena organizacija ordena nije bila slucajna, bila je u sagalsnosti sa uobicajenim ordenskim sistemom u Evropi. Redovi ordena cak se i danas cesto nazivaju imenima koja su ekvivalentna evropskim nazivima, kao na primer “kavaljer” za peti red, “oficir” za cetvrti red, pa i “veliki krst” za prvi red.

Ovaj orden postao je standardno otomansko gradansko i vojno odlikovanje koje je dodeljivano sve do ukidanja Carstva 1923. godine.

Nosioci Ordena Medžidije nisu mogli dobiti veci stepen ako nisu vec bili nosioci nižeg stepena izvesno vreme. Za nosioce petog reda minimalno vreme bilo je dve godine, za cetvrti i treci red minimalno vreme pre dobijanja višeg stepena bilo je tri godine, a za nosioce drugog reda najmanje 4 godine pre nego što se mogao dobiti prvi red. Insignije ordena trebale su biti vracene nakon smrti njegovog nosioca, ali izgleda da je ovo pravilo uveliko bilo ignorisano.

Sl. 1 Zvezda Ordena Medžidije, avers i revers

Zvezda Ordena Medžidije imala je izgled sedmokrake zvezde sa zrakama razlicite dužine izmedu njenih krakova, i facetirane segmente po dužini svakog zraka. Izmedu zraka nalazilo se sedam malih polumeseca, svaki sa petokrakom zvezdom u sredini (simboli Turske). Centar medaljona je zlatno polje sa reljefnom tugrom Abdulmedžida, okruženo crveno emajliranim prstenom. Na tom prstenu nalaze se tri oivicena ovala, a u svakom je jedna rec ispisanim turskim arapskim slovima, cije latinicne transkripcije glase “GAYRET” – “HAMIYET” – “SADAKAR”, što znaci “Lojalnost – Odanost – Revnost”.

Tokom vremena dolazilo je do neznatnih izmena u izgledu i osobinama trake, ali se zadržao uglavnom isti dizajn. Orden Medžidija mogao se dodeljivati i ženama, takode i gradanskim i vojnim licima, ali nije bilo razlike u nošenju ordena od strane raznih kategorija nagradenih. (Postojali su ordeni sa sabljama za vreme I svetskog rata, ali o tome kasnije.)

Prvi red sastojao se od ordenskog znaka na lenti i zvezde koja se nosila na grudima; drugi red je imao orden oko vrata i zvezdu ordena, a treci red samo orden na traci oko vrata. Cetvrti i peti red nosili su se na grudima na trougaonim trakama.

Razlika izmedu zvezde prvog i drugog reda bila je uglavnom u velicini – zvezda prvog reda imala je uglavnom precnik od 100 mm, a zvezda drugog reda 90 mm, premda postoje odstupanja do 10 mm u oba slucaja.

Sl. 2. Avers i revers ordenskog znaka

Velicina ordenskog znaka varira izmedu 53 i 60 mm za najveca tri reda, i u mnogim slucajevima orden na lenti nije bio veci od ordena koji se nosio oko vrata. Znaci da tehnicki nije bilo razlike izmedu ordena drugog i treceg reda. Kod nižih redova postoje slicna odstupanja, stim što je cetvrti red malo veci od petog, ali ne uvek. Velicina ovih ordena krece se od oko 48 do 58 mm. Prema statutu, peti red ne bi trebao imati zlatni centar, nego je on trebao biti od srebra, ali u praksi srecemo uglavnom primerke kod kojih je centa rod pozlacenog srebra, pa cak i od samog zlata.

Traka je rumeno crvene boje sa uskim svetlozelenim prugama umetnutim na malom razmaku od ivica trake. Za prvi red traka je u obliku lente koja se nosila preko desnog ramena. Traka oko vrata za treci red i traka na grudima za cetvrti i peti, imale su širinu od oko 38 mm. Cetvrti red obicno se dodeljivao sa rozetom na traci. Medutim, kako su se mnoge trake menjale s vremenom, to se nije uvek poštovalo.

Najstariji primerci, iz 1850-tih i 1860-tih mogu se poznati po njihovim šupljim konveksnim reversima i po okruglim alkama na vrhu ordena, koji ga povezuju sa suspenzijom. Starije zvezde, one iz 1850-ih, nekako su više “plosnate” po izgledu, sa plicim reljefno facetiranim zrakama zvezde, i imaju ušice na poledini kako bi se mogle zašiti na uniformu, a ne zglobnu iglu. Kasniji primerci i ordenskog znaka i zvezde ordena, pocev od 1870-tih, imali su blago konkavna nalicja, uglavnom sa otomanskom oznakom kovnice u sredini. Ordeni su bili spojeni sa suspenzijom u obliku polumeseca i zvezde pomocu cetvrtaste ušice na vrhu ordena, a ne pomocu okruglog prstena koji se nalazio kod starijih izdanja.

Vecina ordenskih znakova iz vremena Abdulmedžida II (1875-1909) i Mehmed Rešada (1909-1923) javljaju se sa dve zakacaljke na reversu, kao i sa sjajnom širokom iglom na vrhu. Dok su svi službeni primerci izradivani u otomanskoj kovnici u Carigradu, kolekcionari se mogu sresti i sa primercima koje su izraduvani u drugim radionicama. Neki primerci javljaju se u kutijama oznacenim imenima K. & A, Kurkdjin Freres, a neki sa imenom Saurz & Cie.; obe firme iz Istanbula, ali insignije nisu uvek uvek bile oznacene. Postoje mnogi promerci izradeni u Evropi, najcešce u juvelirnicama Halley, Kretly ili Boulanger iz Francuske. Može se naici i na britanske primerke, uglavnom izradeni od strane Hunt & Roskel. Velika je verovatnoca da su i nemacki juveliri izradivali neke primerke za vreme prve cetvrtine 20. veka, ali se retko mogu naci sa žigovoma za identifikaciju.

Sl. 3. Treci red Ordena Medžidija u kutiji, avers i revers

Zapaženi su mnogi nemarkirani komadi koji su ocito evropske proizvodnje. Pored toga, najverovatnije postoje komadi koji su proizvedeni u Egiptu, možda u Tewfik Bichaz ili J. Latters juvelirnicama, ali markirani primerci nisu videni.

Sl. 4. Cetvrti red Ordena mejidija

Od 1916. godine nadalje izradivani su ratni primerci sa ukrštenim sabljama. One su se dodavale na vec postojece redove ordena, i mogle su da se daruju onima koji su vec imali orden istog reda. Pogrešno je shvatanje da su svi ordeni koji su dodeljeni vojnim licima za vreme Prvog svetskog rata bili sa sabljama. Mnogi Nemci koji su dobili ovaj orden, pogrešno tumaceci statut ordena, i želeci da orden koji su dobili prilagode nemackoj praksi dodeljivanja ordena s macevima kojima se oznacava boracki status, na svoju su ruku na dobijene ordene dodavali maceve.

Zavisno od veštine juvelira koji je vršio modifikacije, dodatak maceva može se uglavnom otkriti po tome što je materijal na obodu centralnog medaljona bio isecen, kako bi se dobilo mesto za maceve.

Sl. 5. Primerak ordena modifikovan za dodavanje maceva

U originalnim ordenskim ukazima za primerke sa sabljama, centralni medaljon bio je iskovan sa otvorenim cetvrtastim prostorom za sablje, i one su zato tu jako dobro ucvršcene. Procenjeno je da je samo oko 5% ordena dodeljenih u periodu od 1916. do 1918. bilo sa sabljama, ali tacni podaci još nisu mogli da se rekonstruišu.

Prvi red ordena mogao se dodeliti u još vecoj klasi – kao murassa ili prvi red sa draguljima, ukrašen dijamantima brušenim u obliku ruže. Neki od ovih ordenskih znakova pojavljuju se sa staklenim imitacijama dijamanata, ali se veruje da su pravi dijamanti kasnije izvadeni i zamenjeni lažnim. Prvi red sa dragim kamenjem bio je iznad “obicnog” prvog reda i kada je bio dodeljen nekome ko je vec imao prvi red, taj viši primerak zamenio je prethodni. Premda su poznati i neki primerci ordena III reda sa draguljima, njihov postojanje je vrlo cudno jer prema statutu nisu bili predvideni drugi redovi sa dragim kamenjem, a ni nošenje prvih redova oko vrata.

Poznata su tri tipa kutija u kojima su se dodeljivali ovi ordeni. Stariji primerci , kao oni koji su dodeljivani za vreme Krimskog rata, postoje u kožnim kutijama kestenjastomrke boje i u njima su ordeni obicno “knap” smešteni. Nije poznato da li su ove kutije originalne, pa cak ni da li su turskog porekla.

U vreme Abdulmedžida II ordeni su dodeljivani u kutijama obloženim crvenim somotom, sa reljefno utisnutom zlatnom sultanovom tugrom i sa slovima na arapskom koja su oznacavala red ordena. Kasnije, za vreme vladavine Mehmed Rešada) oko 1910. godine, somotne kutije su zamenjene tamnocrvenim od hanplasta (“veštacke kože”).

Sl. 6. Kutija za Orden Medžidije i oznaka proizvodaca kutije

Ove kutije bile su otprilike iste velicine kao one od somota, ali lošije izrade, i ponekad se javljaju sa imenom firme K. & S. Kurkdjian Freres. Moguce je da su Braca Kurkidjan proizvodila samo kutije po porudžbinama turske vlade. Te crvene kutije ponekad se javljaju sa polumesecom i zvezdom na poklopcu, ispod koje je naziv i red ordena ispisano arpaskim slovima, ali su cesto bez ikakvih oznaka i natpisa.

Sl. 7. Ordenski ukaz sa beratom

Ukazi za sve redove ovog ordena ima istu formu kao i svi ostali ukazi za otomanska odlikovanja. Na njemu je berat u arapskoj kaliografiji koji istice tugru vladajuceg sultana u gornjem delu zlatnog lista, ispod cega je tekst. Uobicajena karakteristike ovog dokumenta su dekorativne linije, koje se izvijaju na levim marginama stranice. Ovaj dokument dodeljivao se presavijen, smešten u velikoj koverti koja je bila rucno dekorisana malim crtežom ordena u sredini gornjeg dela koverte, okruženog zlatnim dekorativnim motivima i kaliografskim tekstom.

Uoci Prvog svetskog rata nije bilo mnogo ostalo od Otomanskog carstva, ali je Mehmed Rešad zadržao svoju titulu sultana i nastavio da dodeljuje orden Medžidije, sve dok 1923. godine nije proglašena Republika Turska. Nova republikanska turska država oslobodila se celokupnog spoljnog sjaja starog carstva i ukinula sva otomanska odlikovanja.